Ako je verovati evolucionoj biologiji i Arturu Klarku, cela ova komplikacija koju danas nazivamo civilizacijom nastala je tako što je jedan pećinski čovek odlučio da udari granu o granu (ili kost o kost) da bi video šta će onda da se desi.
Često pominjem onaj vic da bi naš život mnogo bio komplikovaniji i manje lep (jer obožavam sireve i druge mlečne proizvode), da neki šašavi i blesavi naš predak nije pomislio da je baš dobra ideja da pokuša da povuče vime neke krave, koze ili ovce i popije onu belu tekućinu koja je odatle izašla.
Kažu da se svi rađamo kreativni i da nas, s vremenom, kako odrastamo, okruženje, škola i sistem u kome se nalazimo, oduče od toga i učine sve da nam pomognu da zaboravimo kakvi smo bili kada nismo baš uvek razmišljali isključivo u krutim okvirima.
U tom procesu objasne nam podrobno da ne treba da postavljamo suvišna pitanja i da ne treba da nas zanima ono što „nije naša stvar‟ i naš posao, i posle se pitamo kako to da niko ne želi da makar malo zagazi van zone komfora i pokuša da proba, stvori ili otkrije nešto novo.
Što bi rekao kovač iz Svetlića ‒ „ja se bavim sa dosta zanata‟. Ako postoji jedna prava komparativna prednost u odnosu na mnoge ljude koji se primarno bave sličnim poslom, to je upravo činjenica da znam mnogo toga, da su moja interesovanja beskonačno široka, a da, zbog načina na koji razmišljam i živim, često u mnogima od njih odem daleko dublje i temeljnije nego prosečna osoba koja se za njih zainteresuje.
Osim gomile beskorisnih informacija koje su dobre za pab kvizove i razgovore na slavama, ovakav pristup omogućava zapravo to da razne probleme i pitanja često rešavam na nekonvencionalan način.
Jednostavno, ako vam je u ruci čekić, sve počinje da podseća na ekser i udarac deluje kao jedini model delovanja koji ima smisla. Kada vam je, pak, u ruci neka knjiga, poput „1000 zašto 1000 zato‟, opcija da delujete imate mnogo, a kombinacijom različitih možete stvoriti još neograničeno mnogo novih 🙂
Možda za sve te zanate ne znam sve ono što znaju majstori, ali razumem kako stvari funkcionišu i onda često znam šta sa čime mogu da kombinujem i kako da dam jasnu instrukciju onima koji su u tome mnogo bolji.
Ma, ne prođe dan, a da ne vidim nešto za šta se i danas, u 39 godina, zapitam „kako su ovo napravili?‟ i često zapišem sebi podsetnik, pa u nekom slobodnom trenutku istražim baš to. Mnogima sa strane to deluje baš čudno.
Ako bih morao da vam kažem jednu stvar zbog koje je ovaj svet jedno potpuno bez veze mesto, to bi bilo to što ljude ne zanima gotovo ništa, i što verovatno, kao posledica toga, ni ne sanjaju, ili ako to i rade, sigurno je užasno dosadno.
Nemam decu, pa uzmite ovo dalje što pišem sa rezervom, ali, na bazi ličnog iskustva, kao i gledajući i analizirajući ljude oko sebe, shvatio sam da ti čovečuljci koje smo stvorili, a od kojih zavisi budućnost naše planete, pre svega gledaju nas i kopiraju šta mi radimo.
Gotovo da ne znam slučaj problematičnog deteta iz divne, skladne i uređene porodice. Takođe, deca onih roditelja koji sa njima pričaju i odgovaraju na stotine smešnih, zabavnih, napornih i nekad teških pitanja, postaju baš ti radoznali, kreativni klinci koje će mnogo teže sistem uterati u kalup i uzeti im maštu, a zatim i dušu.
Zato nemojte da odlažete i prioritizujete druge stvari. Odvojite vreme, podsetite se vašeg odrastanja, a ako nije bilo sjajno, potrudite se da vi budete bolji. Znam da je teško, ali to je verovatno najvažnija uloga koju imate u životu i ona koja će ostaviti najveći trag i posledice.
Mislim da ni jedna druga nagrada ne može da se poredi sa onom koja će u ovom slučaju stići.
–
P.S. Hvala, ćale, što smo pravili igračke i što se istopim od miline i danas kada osetim miris strugotine ili kalafonijuma, i kevo, što si me naučila da srce ipak vidi najbolje.
